Da se predstavim
viktorijanka | 27 Januar, 2014 19:40
Odlučila sam da pišem blog. Pošto nekada imam neopisivu želju za pisanjem, a papir i olovka su izumrli pre vremena, razmišljala sam o tome da počnem ovde. Imam premalo materijala za knjigu koju bih napisala, a opet, više nego što treba za pesmu ili priču. Naleti inspiracije su mi neukrotivi i iznenadni, nikad ne znam kada će da me pogode. Nekad, tako, kada mi um zablista, uzmem šta god mi se nalazi pri ruci i zapišem svoju misao, da li to bio mobilni telefon, papirić, salveta, čak i dlan, uvek se trudim da sačuvam svoju misao, bar na neki način. Kome pišem i o čemu pišem, još uvek ne znam, verovatno je zbog toga cela ova ideja i uzbudljiva. Elem, da ne skrećem mnogo sa teme, želela sam da započnem nešto sama i da u tome istrajem. Zamislite me kao nižu, crnokosu devojku krupnih dečijih očiju, ali oštrog uma, ponekad pogubljenu u svom nekom svetu, ali dovoljno odlučnu i stabilnu među ljudima. Tako zamišljam i ja sebe. Imam svega devetnaest punih godina, završenu srednju školu (gimnaziju) za sobom i ne baš puno blistavih trenutaka. Imam ambicije, ali ne i određenu dozu volje da ih ostvarim. Lenja sam. Neki bi rekli i previše lenja. Kao, na primer, moja majka, ona je u stanju da dođe umorna s posla, i posle svakakvih događaja i stresa, održava i domaćinstvo. A ja, toliko sam lenja da mi je bilo mrsko fakultet da upišem. Za sve to vreme što sam mogla da provedem učeći ili na nekim predavanjima vezanim za psihologiju, ja sam sedela kod kuće i odlučila se za taktiku "uradi sam". Sedim, pišem, mislim, maštam, rešavam, odmaram, zamaram i sve u krug. Odlučila sam, čvrsto sam odlučila, da ću ove godine upisati željeni fakultet. Do tada, sve ostale ambicije su mi zaleđene i skoncentrisana sam na tu jednu. Naravno, ukoliko se nešto desi spontano, može se definisati kao bonus. Ironija je, što volim da učim, volim uvek da saznam nešto novo i veoma mi je prijatno kada umem da objasnim nekome nešto, osećam se kao stručnjak u tom trenutku, iako je moje znanje u toj oblasti svega deset posto (možda) veće od znanja sagovornika, ali, opet, znači i to. Volim takođe mnogo da pričam, verovatno zbog toga volim i da pišem. Ne mogu da kažem da ne volim ljude, volim ljude, ali više volim reči. Smatram da čoveka karakteriše reč koju izgovara, a ne način odevanja i sl. Nekad mi je draže da ostanem sama kod kuće, pustim klasičnu muziku i pročitam neku knjigu, nego da se suprodstavljam tuđim (a i svojim) problemima tamo, napolju. Uglavnom važim za onu osobu u društvu koja sve sluša i koja stalno daje savete, ali u poslednje vreme čini mi se da sam tu štafetu predala svom najboljem drugu, jer se ponekad zateknem u situaciji, kada mu prepričavam događaj koji je relativno nebitan, da me prazno gleda ali nema srca da mi kaže da ga ne zanima to. A možda je to zbog toga i što mnogo pričam. Pokušavam da obuzdam to, ali ne može, reči idu same od sebe. Koliko god volela reči, toliko volim i njihovo odsustvo. Nekada se rečima ne može sve opisati i doživeti. A da, blog! Volim da obuhvatam svakakve teme, svakidašnje i nesvakidašnje, volim da se bavim raznim društvenim pitanjima, tako da mislim da mi neće biti problem da se suočim sa svojom malenkošću i pobedim izazov. Volela bih, takođe, ukoliko se zainteresujete, da Vi budete ti koji će čitati o onome što žele, a ne o onome što moraju. Na kraju, želela bih samo da pozdravim čitaoce, do sledećeg teksta.
Vaša Viki
Posted in Generalna . Dodaj komentar: (4). Trekbekovi:(0). Permalink